U prvoj polovini prošle godine Narodna banka Srbije je poslala dopise svim poslovnim bankama, a u vezi naplata naknada i troškova koje banke naplaćuju u vezi realizacije kredita. NBS je zauzela stav da naknade i troškovi koji padaju na teret korisnika kredita treba da odražavaju stvarne troškove banke, da budu izraženi u fiksnom nominalnom iznosu, a ne da se vezuju za procenat od vrednosti kredita.
Naplata „troškova kredita“ u procentualnom iznosu od njegove vrednosti dovodi do toga da se identična bankarska usluga naplaćuje različito, što nema opravdanja u realnoj vrsti usluge.
Iako se izneti stav NBS vezuje za Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga (Sl. glasnik RS 36/11 i 139/14), odsustvo prava banaka da posebno naplaćuju troškove proizilazi i iz Zakona o obligacionim odnosima.
Naime, kod svakog ugovora o kreditu banka stavlja na raspolaganje korisniku kredita određenu sumu novca i za taj dati novac naplaćuje kamatu. Nije zakonito da banka, pored ugovorene kamate, naplaćuje još, dodatno, određeni procenat vrednosti kredita, a na ime troškova obrade tog istog kredita od koga ubira i kamatu. Nema ekonomske opravdanosti za takvu naplatu, jer sve svoje usluge banka može, i treba, da naplati kroz kamatnu stopu.
Pravilnom primenom Zakona o obligacionim odnosima, proizilazi da je odredba ugovora o kreditu – u kome stoji pravo banke da, na ime troškova obrade kredita, naplati još dodatni procenat (pored ugovorene kamatne stope) – proizilazi da je takva odredba ništava.
Ništavost odredbe dalje znači da se ne primenjuju pravila o zastarelosti, pa svaki korisnik kredita (bilo kog, a ne samo stambenog) ima pravo da taj iznos potražuje od banke davaoca kredita, bez obzira na vreme nastanka kreditnog odnosa.